Izgovaranjem sudbonosnog «da» u brak unosimo gomilu predrasuda uzrokovanih više ili manje svesnim očekivanjima. Njih formiraju neizgovorena pravila i nesvesne uloge. Nažalost, u većini slučajeva ta pravila se izgovaraju tek onda kada ih neko drugi prekrši.

 

U ovom delu teksta pokušaćemo da prikažemo praktičnu stranu braka iznoseći zaključke istraživanja eminentnih naučnika sa zapadne hemisfere. Ipak, ogradićemo se od striktne interpretacije njihovih teorija te ih nećemo lišiti komentara; ponekad ćemo izvoditi sopstvene zaključke iz njihovih razmatranja, a ponekad sopstvenim razmatranjima potkrepiti postojeće zaključke – postupak možda ne toliko legitiman koliko kreativan.

U oblasti braka i uopšte ljubavnih odnosa izdvojila su se dva interesantna autora. To su Les Perot i njegova supruga Lesli, koji trenutno vode Centar za razvoj ljubavnih veza na Univerzitetu Sijetl-Pacifik. Les je profesor kliničke psihologije, a Lesli je bračni i porodični terapeut. Autori su preko pedeset članaka i više od desetine knjiga na temu braka i ljubavi. U svojoj popularnoj knjizi Saving Your Marriage Before It Starts izložili su pregršt konkretnih saveta uz sjajno sintetizovane teorije drugih važnih autora iz ove oblasti. Time su sasvim obezbedili objektivnost i čitaoce poštedeli od intelektualnog rasplinjavanja.

Bračna mitologija

 

 

Na početku knjige umesto uvoda razrađuju se četiri bračna mita kojima je popločan put do brzog razvoda. Mit nad mitovima i aksiom iz koga se izvode svi ostali, jeste mit o večnoj ljubavi, ili tačnije, mit o večno trajućoj romantičnoj zaljubljenosti.

Prvi mit : Od braka očekujemo iste stvari.
Izgovaranjem sudbonosnog «da» u brak unosimo gomilu predrasuda uzrokovanih više ili manje svesnim očekivanjima. Njih formiraju neizgovorena pravila i nesvesne uloge. Svako, pa i onaj koji sebe smatra anarhoidnim tipom ličnosti, živi i dela po nekim svesnim i nesvesnim životnim pravilima. Neosvešćena pravila govore nam o tome dokle smo stigli s razvojem ličnosti, jer što je čovek svesniji svojih intimnih pravila, to je njegova ličnost zaokruženija. Ličnu celovitost ili necelovitost prirodno ćemo preneti i u brak. Ako smo pravila osvestili pre braka nesmetano ćemo ih verbalno, ili na bilo koji drugi način, obznaniti i u braku. Nažalost, u većini slučajeva ta pravila se izgovaraju tek onda kada ih neko drugi prekrši. Ona mogu biti sasvim banalna, poput načina na koji se istiskuje pasta za zube iz tube, preko onih u vezi kućne ekonomije, do ozbiljnih koja se tiču iskrenosti i međusobnog poverenja. Zato je dobro odmah na početku, radi preventive, saopštiti svoja očekivanja i obznaniti bar onaj deo pravila kojih smo eksplicitno svesni. Pre toga trebalo bi shvatiti da se ove stvari jednostavno ne podrazumevaju, ma koliko mi mislili da su one očigledne samo zato što su neotuđivi deo naših navika.

Drugi izvor nerealnih očekivanja predstavljaju nesvesne uloge koje igramo. Baš kao u nekom dramskom komadu, svako prati određeni scenario koga često nije svestan. On se sastoji od kombinacije urođenih karakteristika, stečenih osobina i životnih očekivanja proizašlih odatle. Biti svestan ove prirodne tendencije - da svako ima neku ulogu, koja mu pristaje kao druga koža, često predstavlja sve što je potrebno da bi se izbegla velika razočaranja. Tek kada shvatite koju ulogu igra vaš partner, onda možete da razgovarate o tome i potom napišete nov, zajednički scenario. Taj posao predstavlja neverovatan podvig.

Drugi mit : Sve što je bilo dobro u našoj vezi, postaće još bolje u braku.
Ovde se odmah ispušta iz vida da je za svaki uspešan brak potrebno izvesno žrtvovanje u vidu odricanja od našeg pređašnjeg bezbrižnog načina života, koji smo još nekako uspevali da održimo u periodu zabavljanja. Spominjanje žrtve uvek budi jezu, jer se više razmišlja o njenoj težini i muci koju ona sa sobom nosi, nego o tome šta bi se tom žrtvom dobilo. Iz tog razloga nekima deluje umirujuće ako se deklarativno nazivaju momkom i devojkom, a ne mužem i ženom, jer se tako lišavaju odgovornosti i obaveza koje potpadaju pod pojam žrtve lične slobode. Gotovo je groteskno to što se po kvalitetu takve veze često nimalo ne razlikuju od bračne, a prethodna priča o pravilima i ulogama neće poštedeti njene protagoniste.

Čitavu pozadinu ovog mita predstavlja idealizovana slika partnera u sklopu iluzije o večno trajućoj romansi. Sasvim je prirodno da svako od nas želi da vidi voljeno biće u najboljem svetlu, ali je takođe tragično to što se u velikom broju slučajeva venčavamo za predstavu o nekom, a tek posle otkrivamo tog nekog izistinski. Zabavljanje je upravo oblik veze koji može zapanjujuće dug period da održi ljubavnike u toj iluziji. Oni naprosto neće da otvore oči jedan prema drugom, jer bi im takav brutalan čin demistifikacije pokvario ulepšanu sliku i uživanje u samoobmani. Saučesništvo u laži predstavlja uporište njihove veze, ključnu sponu i činilac koji volju može jako dugo odvlačiti od raskida. Raskid će na kraju ipak doći, ali oni tada više neće biti ono što su nekad bili - mladić i devojka puni mladalačkog zanosa, već čovek i žena koji su duboko zagazili u tridesetu, s tom razlikom što će on moći da se reprodukuje bez poteškoća, dok za nju to nažalost neće važiti. Ne bi nam bilo prvi put da čujemo za slučaj da su se dvoje posle takozvanog višegodišnjeg furanja venčali i ubrzo potom razveli, kao da im je brak bio potreban samo zato da bi se razišli. Njima je brak zaista bio potreban da bi se ubrzano suočili sa svojom istinom i posle dugogodišnjeg mrcvarenja i razvlačenja konačno rastavili.

Tako da: «sve što je bilo dobro u našoj vezi....», biće samo uspomena na slatku iluziju naših nedozrelih ličnosti. Onoga časa kada shvatimo da brak neće, niti može, biti izvor neprekidne romanse, tek tada možemo da cenimo blještave romantične trenutke po onome što oni zapravo jesu – veoma posebna, ali nažalost kratkotrajna iskustva. 

 

 

Treći mit : Sve loše u mom životu će nestati.
Mnogi ljudi u brak ulaze zato da bi izbegli samostalno rešavanje nekih svojih problema, misleći da je brak čarobni štapić kojim će se svi oni odjednom rešiti. Brak nikako ne može biti zamena za naš rad na sebi - on neće otkloniti ni bol, ni usamljenost, ni prazninu. To je zato što se ljudi, na prvom mestu, venčavaju da bi postigli lični boljitak, a ne da bi brinuli o potrebama drugog. Sve loše stvari koje su se u nama nalazile pre braka, ostaće sa nama i u braku. Brak ne poseduje tu vrstu alhemije kojom bismo mogli izbrisati sve naše boljke, ali zato može vremenom, ukoliko se održi uz puno truda i žrtve, zanatno doprineti našem opštem ozdravljenju. Zdrav brak postaje sigurno utočište u okviru koga završavamo neka nedovršena posla iz detinjstva koja nisu prestala da nas tište. Proces izlečenja može se jedino razviti kroz postepeno građenje i negovanje uzajamne ljubavi. Ukoliko imamo upornosti i strpljenja da istrajemo, brak nam zaista čudesno može pomoći da prevaziđemo neke od najtežih problema iz naše prošlosti. Upravo nas njegova formalna strana tera da dva puta razmislimo pre no što nas ponesu afekti da od svega odustanemo.

Četvrti mit : Moj supružnik (ca) će me učiniti celovitim (tom).
Supružnici koji podlegnu ovom mitu postaju zavisni jedan od drugog na način koji je nezdrav po svim parametrima. Oni neguju ono što eksperti nazivaju isprepletanimvezama. U njima se supružnici, ili samo jedan (češće je to žena), bez ostatka oslanjaju jedan na dugog u pogledu sopstvene sigurnosti, kako materijalane, tako i duhovne. Ovakav oblik veze obično je praćen slabim samopoštovanjem i osećajem inferiornisti. Zavisni partneri žele prvo i jedino svoju sreću, a ne lično usavršavanje koje uvek zahteva napor. Njih uopšte ne zanima da neguju samu vezu, već samo da budu negovani od strane drugog. Tako oni usrdno veruju u laž koja kaže da će bez imalo napora samim činom ulaska u brak postići osećaj celovitosti. Druga krajnost od nezdravo umreženih odnosa predstavljaju veze u kojima se oba, ili češće jedan partner, isključivo oslanja na sebe nemajući viziju zajedničke budućnosti. Takva veza se obično naziva neobaveznom. U njoj je dominantna izolacija uled kvazi-prijatnosti koju pruža nezavisnost. Ovakvi ljudi varaju sebe, ali ne mogu prevariti iskusne psihologe, koji otkrivaju da i oni ovim ponašanjem uzaludno pokušavaju da nadomeste osećaj niže vrednosti. Celovitost, dakle, nikada ne može biti postignuta, bilo u isprepletanoj, bilo u neobaveznoj vezi - obe varijante su duboko pogrešne, pa čak i opasne. Nasuprot tome, celovitost možemo zadobiti jedino u takozvanim međuzavisnim vezama u kojima se dvoje ljudi, dostojanstveno i uz visok nivo samopoštovanja, obavezuju da će raditi kako na sopstvenom, tako i na usavršavnju svog životnog saputnika u svim pogledima.

Ove tri vrste veza poznate su i kao: A-okvir (zavisne), H-okvir (nezavisne) i M-okvir (međuzavisne) veze.
Poput dugih linija koje sačinjavaju slovo A, oslanjajući se jedna na dugu, ovaj tip veze ustrojen je tako da ako se jedan od podupirača izmakne, čitava konstrukcija se ruši. To je upravo ono što se događa kada jedan od partnera naprosto prevaziđe ovog drugog, tako što taj prestane da mu biva ključni oslonac u životu. H-okvir veze predstavljaju dvoje koji su gotovo sami za sebe. Ako jedan ode, ovaj drugi to ne doživljava kao veliku tragediju, ne ruši se. Za razliku od prethodnih, M-okvirveze samo počivaju na nezavisnosti, a svako poseduje visok nivo samopoštovanja udružen sa visokim nivoom posvećenosti. Oni bi mogli sasvim nesmetano da deluju odvojeno, ali biraju da budu zajedno. Ako jedan napusti vezu, drugi će osetiti bolan gubitak, ali će isto tako uspeti da uspostavi pređašnju ravnotežu.

Svako u brak ulazi obmotan ovim mitovima u većoj, ili manjoj meri, a suština svakog uspešnog braka upravo je u raskrinkavanju ove destruktivne mitologije zajedničkim snagama u ljubavi sjedinjenih supružnika.

Stilovi ljubavi

Jednu začuđujuće jednostavnu i preciznu definiciju ljubavi dao je Robert Sternberg u svojoj knjizi A Triangular Theory of Love, u kojoj je grafički predstavio ljubav kao jednakokraki trougao, koga sačinjavaju: strast, intima i obaveza.

Strast
Strast predstavlja motivacionu stranu trougla; to su oni «leptirići u stomaku» koji nas vode ka romansi. Zdrava strast je uvek i osećajna i seksualna. Patološka je kada je samo jedno od ta dva. Telesna strast je potpuno nezaobilazna, ona se spominje i u samoj Bibliji, u Pesmi nad pesmama : «Da me hoće poljubiti poljupcem usta svojih! Jer je tvoja ljubav bolja od vina.» (Pjesma nad pjesmama, 1:2). Ali strast može biti i posesivna, negujući facinaciju koja se graniči s opsesijom. Ona dovodi parove do ekstremnog nivoa preokupacije, do nivoa da ne mogu uopšte da zamisle sebe bez ovog drugog. U početku parovi u većini slučajeva iškušavaju rastuću fizičku privlačnost, da bi kasnije svoju strasnu ekstazu uklopili u širu sliku ljubavi, ako je veza zdrava. Ali, čista strast je uvek sebična sve dok nije oplemenjena intimnošću.

Intimnost
Predstavlja osećajnu stranu ljubavnog trougla. Ljubav bez intime je samo hormonalna iluzija. Neko ne može želeti drugog tokom dužeg vremena, a da ga zaista nije dobro upoznao. Uz intimu vezani su «najbolji prijatelj», ili «srodna duša» kvaliteti. Svako od nas želi da pored sebe ima nekog ko ga poznaje bolje nego iko drugi i pored svega prihvata kakvog jeste. Takođe, mi želimo nekog ko ništa od nas ne krije i koji nam poverava svoje tajne. Intimnost nam puni srce osećajima bliskosti i prihvaćenosti. Ljudi koji su ovo postigli znaju kolika je njena moć i uteha, ali oni isto tako znaju da postizanje intime predstavlja ni malo bezopasan emotivni rizik. Zato, s intimnošću mora veoma oprezno da se postupa.

Obaveza (Posvećenost)
Predstavlja misaonu i voljnu stranu trougla. Obaveza gleda u pravcu budućnosti koja se ne može videti, ali zavetuje se da će trajati do poslednjega dana. Ona je malo ostrvo sigurnosti, jer osigurava ljubav onda kada strast sagori, ili kada nas obuzmu žestoki afekti besa i srdžbe.



Razmera ova tri sastojka ljubavnog recepta varira od vremena do vremena i od osobe do osobe. Ako je jedan krak trougla duži, onda će se stvoriti posebne vrste neuravnoteženih ljubavnih stilova: romantični, budalasti i drugarski (ortački).

Romantični se oslanjana kombinaciju intime i strasti; fizička privlačnost pomešana je sa dubokim osećajem brige, ali sve to bez suštinske obaveze. Tako da se ta vrsta brige više odnosi na sujetu i rezultira posesivnošću.
Budalasta ljubav sastoji se od strasti i obaveze. Ovde je budalasto to što je obaveza nastala na temelju strasti, bez stabilizujućeg faktora intime.
Drugarska , ili ortačka ljubav razvija se iz intime i obaveze i više je prijateljstvo nego ljubav u smislu koji se ovde traži. Ona se javlja kada fizička privlačnost postane manje važna od međusobnog poznavanja.
Potpuna ljubav nastaje od sva tri ljubavna sastojka: strasti, intime i obaveze i predstavlja cilj kome se teži, ali retko postiže.

Nivoi ljubavi



Brak je, kažu ovi stručnjaci, putovanje kroz nivoe ljubavi, koji se mogu predvideti. Ti nivoi su: romansa, borba za moć, saradnja, uzajamnost i stvaralaštvo. Svaki od ovih nivoa sagrađen je na prethodnom, a samo svi oni zajedno mogu ostvariti čitav potencijal ljubavi.

Romansa
To je period opijenosti dok zaljubljenost traje punim intenzitetom. Tek kad pijanstvo prestane, ulazimo u predvorije ljubavi.

Borba za moć
Nijedan par ne može preskočiti ovaj nivo, ma koliko njihovi temperamenti bili krotki. Ovo je neizbežan period tenzije, jer tada dolaze do izražaja u punom svetlu naše međusobne razlike. Pojavljuje se sujeta, jer se grčevito brani sopstveni identitet.

Saradnja
Ova faza je veliko olakšanje za one koji su preživeli borbu identiteta. Razvija se nova dubina, jer je prevaziđena gordost i stvorena volja da se menjamo radi onog drugog. Tada ljudi shvataju da ljubav nije toliko u očekivanju pomoći od drugog, već u poniranju u sebe, tako što ćemo preuzeti odgovornost za svoje lične probleme. Prekinućemo njima da opterećujemo partnera, očekujući da će ih on umesto nas rešiti. To je trenutak kada prestajemo biti razmaženi.

Uzajamnost
U prethodnoj fazi stari problemi i strahovi ostaju i pored žrtvovane gordosti. Međutim, ko to preživi, neočekivano stiže do višeg nivoa, do nivoa uzajamnosti. To je stanje u kome se sa onim drugim osećamo, kao da smo sami sa sobom. Ono nastupa kao nagrada baš u času kada pomislimo da ulazimo u monotoniju. Prosto nas iznenadi radost koju nosi vrhunac prave intime, tada otkrivamo jednu potpuno novu realnost.

Stvaralaštvo
Ovaj nivo dosežu oni retki koji zajedno dočekaju penziju. Ovo je najnežniji i najmirniji period ljubavi. Tada se njihova ljubav vidno širi na okolinu; oni na izvestan način postaju propovednici ljubavi, jer su svojim primerom dali putokaz svima koji dotle još nisu stigli, ili onim razočaranima koji misle da se dotle ne može stići.

Kako da ljubav potraje?

 

veze. Oni koji misle da strast mora večno da traje, unapred su sve svoje veze i ljubavi osudili na propast. To bi bilo isto kao kada bismo očekivali da će nam svaki put kada probamo neku novu stvar biti isto uzbudljivo – svaka više puta ponovljena radnja prestaje da bude nova i uzbudljiva kao na početku. Tako je i sa ljubavlju, premda ljudi koji su decenijama u braku mogu posvedočiti da iako se uzbuđenja smanjuju, istančana zadovoljstva se pojačavaju. Ovo je potvrdila i eksperimentalna studija koja je obuhvatila grupu srednjoškolaca i grupu onih koji su u braku više od dvadeset godina. U obe grupe preovladao je romantičniji i strastveniji pogled na ljubav nego među parovima koji su u braku manje od pet godina. Zaključeno je da se srednjoškolci nisu odrekli svojih romantičnih pogleda, što je i logično jer nemaju dovoljno iskustva da bi se razočarali, a da stariji parovi zapravo iskušavaju efekat bumeranga strasti.

Postoji nekoliko oprobanih načina kojima možemo odnegovati strast u braku da potraje do poznih godina:

a) Upražnjavajte dodir koji ima značenje. Izražavanje privrženosti kroz dodir ne mora da bude samo seksualno, ono ponekad može biti jedan poseban jezik koji govori mnogo više od reči i orgazma.

b) Planirajte zajednička uživanja. To znači da nikada ne treba da prestanete da se “muvate”, da izlazite zajedno, odlazite na putovanja, ili radite ono što vam oboma predstavlja zadovoljstvo.

c) Svakodnevno upućujte nežne reči i komplimente. Tako ćete učiniti da se vaš partner u svakom trenutku oseća posebno u svakom smislu. Dokazaćete mu koliko ga poštujete.

Stvoriti i odnegovati intimu možda je mnogo teže nego što se čini u prvi mah; istraživanja su pokazala da postoji veliki jaz između istinske intime i stvarnog života. Obično se taj jaz premošćava tako što su supružnici intimniji sa svojim prijateljima nego među sobom. To naravno ne znači da oni koji su u braku ne treba da imaju bliske prijatelje, ali zato treba da obrate posebnu pažnju na to kako da stvore i održe intimu.

Za to postoji nekoliko proverenih načina:

a) Provodite vreme zajedno. Ovde zaista važi fraza: “Daleko od očiju, daleko od srca”. Studije su pokazale da je bračna sreća usko povezana sa količinom vremena koju parovi provedu zajedno. Naravno, to vreme treba da bude kvalitetno i efektivno provedeno, a ne da se svede, na primer, samo na povremeno zajedničko gledanje u tv ekran.

b) Naučite da pažljivo slušate. Ovo se ne odnosi samo na razumevanje informacija na nivou rečenice. Tu se pre svega misli na osećanja koja stoje iza izgovorenih reči. Naravno, podrazumeva se da bi trebalo da se trudite da pratite priču i ne prekidate sagovornika.

c) Vežbajte bezuslovno prihvatanje. Ono se postiže kada odklonimo strah da ćemo biti odbačeni ukoliko iskreno saopštimo, ili uradimo ono što nam leži na srcu. To se događa onda kada zaista shvatimo da niko nije savršen.

d) Usredsredite se na stvari u kojima ste slični.

e) Zajednički istražujte duhovne vrednosti. Istraživanja su pokazala da uzrok nedostatka intime upravo leži u nedostatku duhovne bliskosti, kao i da duhovnost zauzima prvo mesto kod parova koji su dugo godina srećni i stabilni, a takvih, ponavljamo, ima.

Bez intime veza ili brak svode se na rutinu svakodnevice: ko ide u prodavnicu, šta ima da se jede, koji računi nisu plaćeni, kako seks učiniti zanimljivijim, itd.

 

Što se tiče obaveze, čini se da nauka njoj daje prvo mesto u odnosu na prethodne dve komponente ljubavi. Ovaj zaključak nije nastao hipotetički, već na temelju konkretnih opita. Proučavano je 6.000 parova u braku i 3.000 razvedenih i zaključeno da je odlučnost da se opstane u zajednici, prilagodi i prihvati razlika, ono što je presudilo da brakovi potraju.

Postoji nekoliko načina da obaveza ostane obavezujuća bez prisile:

a) Izađite u susret potrebama vašeg partnera. Jedan od najboljih načina kako da osigurate nečiju vernost je tako što ćete mu dati slobodu i priliku da provede vreme sam sa sobom, što znači da bude sam, ili sa svojim prijateljima. Ovo je jako teško i iziskuje ogromno poverenje.

b) Poštujte tuđ zavet. Neki supružnici ponekad mogu postati toliko usredsređeni na sopstveno izvršavanje bračne obaveze i na žrtvu koju zbog toga podnose, da potpuno izgube iz vida šta njihov partner čini za njih. Najgore je što tada lepota bračnog zaveta počinje da se gubi.

c) Neka obaveza postane deo vašeg bića. Možemo takođe reći: neka stvar vašeg izbora bude to da bračnu obavezu učinite prijatnom i neodvojivom od vašeg bića. Naravno, to zahteva stanoviti napor volje.

Tajna srećnih parova

 

Mnogi ne veruju, ali se pokazalo kao jedino istinito to da se sreća ne čeka da dođe sama, već se ona bukvalno pravi, konstruiše. Sreća predstavlja zreo izbor, svesnu nameru i životno opredelenje, kako pojedinca, tako i onih koji bi da grade sreću u dvoje. Sreću ne treba čekati, već joj treba hrabro krenuti u susret. Zato je na početku apsolutno neophodno eliminisati negativno razmišljanje i pesimističan stav prema životu. Oni ljudi koje možemo nazvati negativcima, večito nezadovoljnima, namćorima itd., duboko su uvereni da sreća isključivo zavisi od boljih životnih okolnosti, a pri tom ne primećuju da u kojoj god se okolnosti našli, nikada nisu zadovoljni. Pa u kome je onda problem u njima, ili u okolnostima? Naravno, u njima, jer su stvorili naviku da budu nesrećni, pa čak veremenom počeli da uzivaju u njoj. Postali su hedonisti patnje. Negativna osoba opravdanje za sebe nalazi u svom dubokom uverenju da nije ona negativac, nego samo surovo realistična. S druge strane, pozitivna osoba svoj pogled prema budućnosti jednostavno puni optimizmom. Ali, kako da gajimo pozitivna osećanja ako naš supružnik uporno radi, ili se ponaša kako se nama ni malo ne dopada? Pa, tako što ćemo preuzeti odgovornost za naša sopstvena osećanja. Ovo se postiže tako što ćemo se potruditi da shvatimo koji je naš izbor u pogledu stavova koje zauzimamo. Kada shvatimo da kontrola počiva u nama, a ne van nas, u stanju smo da reinterpretiramo svaki uznemirujući događaj u našu korist i da razvijemo pozitivan stav.

Istraživanja na UCLA-u pokazala su da novac, uspeh, zdravlje, lepota, pamet, ili moć, ne igraju presudnu ulogu u sreći bračnih parova. Kao ključna stvar za bračnu sreću pokazala se sposobnost svakog partnera da se prilagodi stvarima koje su van njegove kontrole. Svaki srećan par naučio je da pronađe pravi stav za datu okolnost, ma koliko ona bila neprijatna. Bez sposobnosti da se uzdignemo iznad okolnosti, nikada nećemo postići sreću. Zato, ako ne budemo intenzivno tragali za dobrim stvarima u svakoj lošoj, nesreća kako u životu, tako i u braku, za nas postaće izvesnost.

/Izvor: b92.net/