Jedan Njemac kažnjen je novčanom kaznom u iznosu od 35 000 evra nakon što je na Internetu distribuirao porno snimak u kojem "glavnu ulogu" ima njegova bivša supruga.
Ljubomorni 40-godišnji muškarac Ferdinand Holzl na taj se način želio osvetiti svojoj supruzi jer ga je napustila, a na video snimci je naveo i njezino ime te broj telefona.
Holzl je optužen za uvredu kao i za nelegalnu distribuciju pornografskih sadržaja, a dobio je rok od 18 mjeseci kako bi mogao skupiti novac za plaćanje kazne.
Sudija Mirko Schulte svoju je visoku kaznu obrazložio činjenicom da je tehnički nemoguće obrisati materijal koji je putem Interneta došao u ruke voajera te da će zbog toga Holzlova bivša supruga još dugo imati problema. (januar, 2006.godine)

Bernard i Joyce Rogers vjenčali su se prvi put 1967. godine, a 1991. Bernard je obavio operaciju pola i postao žena – Bernadette.
Zahvaljujući britanskom Zakonu o priznavanju pola koji je donesen prošle godine, penzionisani fizičar sada je priznat kao žena, što je značilo da je mogao stupiti u homoseksualni brak sa – svojom ženom.
Naravno, prije toga morali su se najprije razvesti, jer zakon ne priznaje promjenu pola ukoliko je osoba još u braku. Kada je Bernadette dobila nove, ženske dokumente, ceremonija je obavljena.
"Imamo apsolutno idealnu vezu, nadopunjavamo se u svakom pogledu", izjavila je sedamdesetšestogodišnjakinja Bernadette. "Kada se sada pogledam u ogledalo, zaista osjećam ispunjenje", dodala je. (decembar, 2005.godine)

 

Brak nije slučaj, ni sudbina. Brak je šansa i izazov. Da li će vaša bračna zajednica da bude bajka ili mučenje - zavisi pre svega od vas, kao i od vaše partnerke, naravno; opet dolazimo na temu akcija-reakcija, ali zaista je tako.



Izvor bračnih neslaganja nisu razlike u karakteru. Probleme stvaraju loši odnosi, loša komunikacija i nefer ponašanje, kao i nespremnost da se prihvate razlike u nečijoj ličnosti i ponašanju. Rešenje je, naravno, u zajedničkoj spremnosti da se uvaže i poštuju razlike u naravi i temperamentu partnera.



Sasvim je normalno da u jednom braku ne može sve da bude harmonično, bez svađa, konflikata i razmimoilaženja u mišljenju. Dobar ili loš brak nema nikakve veze sa time. Brakovi se i razlikuju po tome koliko partneri umeju da se svađaju, da rešavaju zajedničke probleme i kako uopšte pristupaju međusobnim razlikama koje su neminovne. Ćutanje, trpljenje, potiskivanje i zaobilaženje problema najlošiji su načini za rešavanje konfliktnih situacija. Ako ne možete o tome da razgovarate sa svojim bračnim saputnikom, sa kime onda možete?



Samo brak negovan kao ravnopravno i kvalitetno partnerstvo rešava problem samoće i usamljenosti. Brak koji to nije - pretvara pojedinačnu usamljenost u usamljenost udvoje. Zabluda je da je samo po sebi bolje biti u lošem braku nego u nikakvom, jer brak nije ni loš, ni dobar, ni nužan. Kakav će biti - zavisi od onih koji se u njemu nalaze. Promene su ne samo moguće nego i neophodne za dobar i uspešan brak. Ne biti u braku nije nikakva sramota za one koji nisu spremni da u njega uđu.



Ipak, jedan od najvažnijih uslova za dobar brak jeste razvijen i siguran identitet svakog od partnera. Profesionalna i ekonomska samostalnost tome mogu samo doprineti, ali istinsku samostalnost ne mogu da zamene, jer ona znači i psihološku i emocionalnu samostalnost partnera. Na kraju, ali nipošto i najmanje važno - deca. Deca ne spasavaju loš brak, nego ga čine još lošijim uz vlastito stradanje u njemu. Samo dobar brak deca čine još boljim.

 

 

Brak ne sacinjava najvise ostvarenje ljubavi, vec jedan pravni, drustveni i ekonomski oblik koji posjeduje ciljeve razlicite nego ljubav. (Oktavio Paz)

... Neka tvoje oci budu slijepe za sve spoljne privlacnosti, tvoje usi gluve za sve cari laskanja i povrsnog razgovora. To su klopke i lukavstva zavodnika da namame lakomislene u propast. Nacelo je glavna stvar, a zatim dolaze zdrav razum i cestitost. Udas li se za najljepseg i prividno najprijatnijeg covjeka na svijetu, ne znas kakva ce te nesreca obrvati ako otkrijes da je on samo jedan beznacajni nevaljalac. (En Bronte)

Zakljucujem da mora postojati samo malo, vrlo malo ljudi na svijetu za koje bih voljela da se udam; od tih malo, deset prema jedan da se necu nikad upoznati i sa jednim; ili, ako hocu, onda dvadeset prema jedan da ce on biti neozenjen ili da cu mu se dopasti. (En Bronte)

Udati se za nekoga koga ne volis
isto je sto i prodati se kao rob. (En Bronte)

Sve sretne porodice lice jedna na drugu, a nesretne su svaka na svoj nacin. (F. M. Tolstoj)

Zena ima dvije svoje misije na Zemlji, da bude majka i da bude supruga. Ona je od prirode stvorena da bude majka, a samo je ljudskim zakonima natjerana da bude supruga. (Jovan Ducic)

Pametan se covjek ozeni na vrijeme. U mladosti je brak stvar ljubavi i spola, a u starosti je stvar slabosti i straha od samoce. (Jovan Ducic)

Brak je pravedno uređen:žena mora svakog dana da kuva,a muž to mora da jede. (Alberto Sordi)

Brak sjedinjuje za čitav život dva bića koja se uopšte ne poznaju. (Balzak)

Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika.
Postoje dva moguća braka;jedan za mlade i mladost,i drugi za stare i starost.Prvi da se podeli sreća i obest,a drugi da se podeli nesreća i bolest. (Dučić)

Brak bez dece isto je tako besmislen,kao i ograda i pustinji. (Helge Krog)

Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava potčinjenom. (Nušić)

Nesuglasice u braku najčešće počinju kad žena previše govori,a muž premalo sluša. (Julijan Tuvin)
 
Njoj je potrebna briga,a njemu poverenje.
Njoj je potrebno razumevanje,a njemu je potrebno prihvatanje.
Njoj je potrebno uvažavanje,a njemu je potrebno poštovanje.
Njoj je potrebna odanost,njemu je potrebno divljenje.
Njoj je potrebno potvrđivanje ,a njemu je potrebno odobravanje.
Njoj je potrebno uveravanje,a njemu je potrebno ohrabrivanje. (Džon Grej)

 

Irina Marković, autorka tekstova o Ljubavi i Seksu koji su uzburkali posetioce ovog sajta i razvili načudesnije serije komentara, u nekim trenucima izgledalo je kao da se razvija nova forma ljubavnog romana medju komentatorima, sada se ekskluzivno za Život u nekoliko nastavak bavi velikom i ozbiljnom temom - BRAK.

 Uspešan brak danas predstavlja istinsku relikviju, jer  ne samo što je sam po sebi prestao da bude životni cilj i sredstvo za postizanje sreće, već je i kao pojam gotovo ismejan i bačen na groblje dotrajalih ideala. Od takozvane seksualne revolucije i hipi pokreta sedamdesetih godina do danas, neformalne ljudske zajednice stekle su atribut apsolutne društveno-psihološke poželjnosti u smislu ostvarenja najvišeg stepena ljudske slobode. Formalne veze kao da su se održale samo radi toga da bi osobe koje stupaju u brak osigurale sebi materijalnu egzistenciju i nakon njegovog prestanka, dok su takse za crkvena venčanja, na primer u Španiji, toliko visoke da je sve manji broj onih koji se odlučuju da na ovaj način ozvaniče svoju ljubav. S druge strane, dolazi do paradoksa u kome homoseksualni parovi počinju sve više da teže ka formalnom ozvaničenju svojih veza, a sama priroda takvog odnosa predstavlja vrhunac slobodnog izbora mimo svih tradicionalnih društvenih normi.

Ideal slobode shvaćen kao neformalnost ljudskih odnosa i ponašanja, gde je sve prepušteno iskonskim porivima ljudske prirode, obnovljen kod nekih prosvetitelja i u romantizmu 18. veka, a začet kod kinika (cinika) u Antici, oživljava kroz hipi pokret sedamdesetih godina prošlog veka podstaknut konkretnim političkim zbivanjima, naime otporom američke nacije prema ratu u Vijetnamu. Iako nemoćan da izazove tako snažne političke preokrete, kao što je to učinilo miroljubivo hrišćanstvo, najavivši početak kraja antičkoj epohi i Rimskome carstvu, uspeo je temeljno da preokrene poglede i praksu u pogledu seksualnosti i polnih ondnosa uopšte- oni su bespovratno postali javno slobodniji. Krajnji rezultat tog sudbinskog preobražaja u svesti dela sveta pod uticajem anglo-američke kulture, predstavljaju upravo danas ozakonjeni homoseksualni brakovi, kao i pokušaj registrovanja pedofilske stranke u Belgiji.

Hrišćanstvo i hipi pokret u početku su propovedali život u komunama gde je sve bilo zajedničko, a način na koji se zamišljala zajednica između muškarca i žene bio je prepušten ličnoj slobodnoj, ili božijoj, ali svakako ne društvenim konvencijama nametnutoj interpretaciji. Tako je bilo na samom početku dok se crkva nije institucionalizovala i definisala dogmu, u čemu nema ničeg lošeg u načelu, ali kasnije su u praksi rigidni stavovi u pogledu braka, a naročito položaja žene u njemu i van njega, doveli do toga da je pojavom protestantizma početkom 16. veka za ženu položaj u društvu postao gori nego u srednjem veku, u kome su veštice bile spaljivane sve dok Karlo veliki nije zabranio tu praksu. U Italiji je za vreme Renesanse čitava jedna oblast, Norcia, bila maltene turistčka atrakcija, jer je bila na glasu po svojim vešticama. Na pragu novog doba započinje ludilo lova na veštice (a u stvari pokolj žena i mačaka, što će pospešiti širenje crne kuge), o čemu svedoči delo dvojice papskih inkvizitora pod nazivom «Malleus maleficarum» (Malj veštica), u kome se «naučno» obrađuju pitanja kao što su:  Postoji li crna magija?; Mogu li inkubusi (muški seksualni demoni) i skubusi (ženski) s ljudima rađati decu?; Može li crna magija sprečiti bračni akt?; Da li veštice mogu postupati s muškim polnim organom kao da je odvojen od tela?; Kako veštice prouzrokuju pobačaje, lišavaju krave mleka, izazivaju oluju, tuču i jos koješta?

Bile su sumnjive sve one žene koje su se po nečemu naročito isticale, bilo lepotom ili ružnočom, nekom naročitom sposobnošču ili veštinom.A, postojao je i siguran, opet «naučni», metod kako otkriti vešticu: zavezanu osumnjčenu ženu polegali su u vodu i ako bi potonula bila je nevina, a ako ne bi to je bio siguran dokaz da je u pitanju veštica. Lov na veštice postao je prava pošast koja je harala među svim društvenim slojevima i zahvatila gotovo celu zapadnu Evropu. Kolektivna frustracija i psihoza koja je zavladala, bila je posledica izopačenog stava crkve u pogledu seksualnosti- dešavalo se čak da su te nesretne žene same verovale u sopstvenu krivicu!

Sledeći citat iz gore pomenutog dela pružiće jasnu sliku o razmerama fobije koja je u to vreme vladala prema ženi kao takvoj:
«Šta je drugo žena nego razdor prijateljstva, kazna kojoj ne možemo izmaći, nužna nesreća, prirodna napast, poželjno zlo, domaća opasnost, dražesni štetočina, svetska pošast premazana lepom bojom?»

Snažno potiskivana seksualnost najpre je dovela do pomora žena, a potom posredno do reakcije u vidu smelih pogleda na svet u teoriji i buržoaskih revolucija u praksi. Totalna raspojasanost zavladaće u doba rokokoa kada se na svetskoj pozornici pojavljuje Đakomo Kazanova, sušto oličenje dekadentne predrevolucionarne Evrope, ali i jedan od najobrazovanijih ljudi tog vremena. To je bilo vreme kada je razvrat zaista kulminirao; na primer, u Italiji devojke su zahtevale da se u bračni ugovor uglavi odredba o službenom ljubavniku, takozvanom Cicisbeo-u, a njihov zaručnik bi opet u nekom drugom ugovoru i sam figurirao kao takav. Unutar dvorova i plemićkih palata širom Evrope odigravale su se i danas nezamislive bahanalije u kojima je vladala ravnopravnost polova, a van tih tajnih odaja politička i ljudska prava žena skoro da i nisu postojala. Konkubine su još od doba antičke Grčke bile privatno prihvaćene i cenjene kao obrazovane i izvanredne ne samo ljubavnice, nego i ličnosti, ali javno prezrene i svakako nepoželjne za brak i porod. «Mi smo prve u sujeti ljudi, a poslednje u njihovom poštovanju», kaže nesrećna konkubina Margerita u romanu Aleksandra Dime mlađeg Dama s kamelijama. Deca iz njihovih veza uglavnom su loše završavala, jer su bila nepriznata i bez poželjnog društvenog statusa, dok su obične žene, majke i supruge, tavorile u mraku svog neznanja, prikovane za kuću i decu, u potpunosti zavisne od svojih muževa.

Druga polovina osamnaestog i devetnaesti vek proteći će u znaku Bonaparti, naučno-industrijske revolucije, ustanka radnika i pojave međunarodnog pokreta sifražetkinja, koji će se boriti za pravo žena da glasaju (do Prvog svetskog rata izborno pravo imale su samo žene u Finskoj i Austriji). Posle rata raspadaju se četiri velika carstva: nemačko, tursko, rusko i austro-ugarsko, a suludim Trećim rajhom Nemačka iskopava sebi, kao i čitavoj Evropi, jamu dublje nego što se iko mogao nadati.

Sve u svemu, svetski poredak se bespovratno promenio - pojavljuje se prekookeanska sila koja započinje svoju, do današnjih dana aktuelnu, politiku kolonijalne demokratije, na čijoj se meti našao i Vijetnam. Reakcija je usledila kroz pokret koji se zalagao za mir i slobodnu ljubav, a sporedni efekat svega toga bio je taj da je bračna zajednica počela snažno gubiti svoj duševni i društveni smisao.

Tako smo konačno stigli do prihvatljivog konteksta u kome se može razmatrati brak i njegovo mesto u životu današnjice. Statistike na svim meridijanima pokazuju da brakovi imaju tendenciju nestajanja - više ima razvoda nego sklopljenih brakova, a razvodi u velikom procentu nastupaju već posle nekoliko godina od njegovog sklapanja.

Smisao braka-ima li ga uopšte?

To što čovečanstvo iskušava neformalno polno udruživanje upravo ga podseća na razlog zbog čega se javila potreba za uvođenjem formalnih odnosa, kako u ljubav tako i u državu. U pogledu društva kao celine sve što ima formalni karakter uvek je poželjno, jer red i zakoni su sredstva kojima se ono drži pod kontrolom, pa otud i potreba za društvenim ugovorom. 

«Naći oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao pre», kaže Žan-Žak Ruso, ističući da je preduslov da ugovor zaživi to da se svaki čan društva potpuno odrekne svih svojih prava u korist cele zajednice. Čini se da isto važi i za bračnu zajednicu - treba se na neki način odreći sebe u korist drugog, naime zajednice, a pri tom sačuvati svoju slobodu i ne narušiti tuđu. To se izgleda može učiniti samo tako što se taj drugi doživljava kao deo sebe, baš kako bi dobar građanin trebalo da se odnosi prema svojoj državi i društvu, ali i oni prema građaninu, znači, ti zakoni i pravila morali bi biti pravični prema pojedincu.

Međutim, iz ovoga se i dalje ne vidi zašto je brak potreban i koji je njegov smisao? Da li je uopšte opravdana ova analogija između braka i društva tj. države? U svakom slučaju, nije ni neopravdana, jer kako smo videli i jedno i drugo imaju formalni karakter, bar na prvi pogled. Uz to, nalaze se u uzajamno uslovljenom odnosu: da nije država, ne bi bilo ni brakova, brakovi su jedan od osnovnih činilaca stabilnosti društva, a što je više stabilnih porodica, to stabilnija država i lakša za upravljanje. U tom smislu brak je svakako poželjan, a da li je onda istovremeno i nužan za postizanje lične sreće? Vanbračne zajednice mogu trajati podjednako dugo i biti primer sklada, dok brak veoma često predstavlja maskirano ropstvo.

S druge strane, u prilog braku stoji sledeći zaključak: kada je zajednica neformalana u pogledu zvaničnih pravila udruživanja i suživota, onda se stvaraju privatni zakoni i pravila koja u mnogome liče na ta formalna, s tom razlikom što su formalna ustanovljena na osnovu viševekovnih iskustava i interesa, a ova privatna na osnovu trenutka, pa samim tim nisu pouzdana jer se svaki čas mogu promeniti. Neosporno je da u psihologiji ljudske vrste leži težnja za sigurnošću - čak i onda kada se prepušta najvećim avanturama čovek se iracionalno uzda u sigurnost svog poduhvata. Brak i država su mu jednostavno potrebni radi samoodržanja. Pojedinac, na prvom mestu, radi sebe samog, mora napraviti prostora za drugog, kako u svom srcu, tako i u svom dvorištu. To je jedini način da ljudska vrsta opstane, a brak je naprosto vekovima oproban i društveno prihvatljiv oblik zajednice između muškarca i žene.

Tek onda kada mu se prida dubok smisao, naime, kada je doživljen kao ritualno spajanje dve zasebne osobe u jednu mističku celinu, to jest, kada dve celine čine jednu, a svaka ipak ostaje za sebe i u sebi, tada čovek može osetiti istinski lični boljitak. Stoga je dovoljan makar i jedan primer ostvarene ljubavi u braku da nam pruži dovoljan razlog da verujemo da je ideal uspešnog braka moguć i u stvarnom životu.

Dakle, ako bi se složili da je za većinu ljudi smisao celokupnog života u traganju za srećom, onda bi jedini ispravan smisao braka bio njeno postizanje kroz ljubav. Da li je, pri tom, sam ritual sklapanja braka (ono formalno i nametnuto, što mnoge iritira) baš neophodan za dosezanje tog vrhunskog ideala, pokušaćemo da odgonetnemo u narednim poglavljima preispitujući praktičnu i mističnu dimenziju braka. U tom cilju najpre ćemo izložiti neka savremena istraživanja koja dolaze iz anglo-američke kuhinje, imajući u vidu da smo i mi na ovim prostorima, uprkos našim osobenostima i vladavini lažnih patrijarhalnih modela, pod veoma velikim uticajem zapadne kulture u skoro svim njenim domenima, pa i po pitanju bračnih veza.

/Izvor: b92/

Šta su to svete tajne, zašto danas parovi imaju dva venčanja? Šta znači crkveni obred i crkveno venčanje i da li je Brak nemoguća misija? Irina Marković završava svoju trilogiju o Braku.

Poznato je da većina novovenčanih parova u Srbiji danas ima dva venčanja: jedno crkveno i jedno građansko. Već se ustalio običaj da se sve odvija sledećim redosledom: prvo se u porti okupe vascela rodbina i prijatelji, onda se u crkvi odgleda simpatični ritual, u kome krunisani mlada i mladoženja idu u krug, dok pop poja i kadi, a kumovima vosak pada po svečanim cipelama. Mladenci se stidljivo poljube (jer ipak su u crkvi) i na kraju popa na srpskom rezimira i ukratko prevede ono što je u prethodnom satu pojao na crkvenoslovenskom. U zavisnosti od toga koliko se platilo svešteniku, biće prikazana cela ili, pak, skraćena verzija jedinstvenog šoua u kome postajemo kraljice i kraljevi na jedan dan.



Kada se završi ovaj uzvišeni obred, svatovi se naguraju u svoje i tuđe automobile, pa pravac kafana. Sjaj kafane, ili u ovu svrhu iznajmljene sale, zavisiće od dubine vašeg džepa. U njoj će vas dočekti priučeni bend s omiljenim svadbarskim hitovima od Vardara pa naviše, zatim, ide blok nostalgičnih pesama za kraljevinom (čitaj «četničkih»), a na samom kraju pompezno ulaze trubači. Ako je neko od mladenaca iz Crne Gore, kafanska svadba pokazaće političarima kako se obnavlja propala federacija. Kulminacija nastupa u trenutku kada se pojavi gotovo raspevani(a) matičar(ka), koji će pročitati drage, ali zapravo smešne stihove Duška Radovića, jer šta je smešnije od toga kada država pokušava da bude poetična, umesto da se lepo pročita zakon i tačka. Čika Duškov talenat tako je indirektno ismejan od strane antipoetične države, a njegovi stihovi poslužili su kao ne baš odgovarajuća zamena za crkvenu dramaturgiju.

Na crkvena venčanja, prepuna poetike, u prošlosti nije se blagonaklono gledalo, zato je sasvim prirodno što je danas usledila tolika navala na to, do juče zabranjeno, voće.

Em neobjašnjivo, em zaboravljeno 

 Teško je objasniti i sebi i drugima, a ne biti izveštačen, nešto što se u načelu ne objašnjava, i što, da bi se pravilno razumelo, treba prvo da bude deo osećanja i vaspitanja, pa tek onda racionalnog raščlanjavanja. U slučaju religioznih pojmova i usled nedostatka vaspitanja u duhu verskih tradicija, moraću umesto - verujem da bih razumela, da koristim obrnutu metodu - ako razumem, možda ću poverovati. A to sve zbog toga što dubine i ozbiljnosti crkvenog venčanja, ni mladenci, a još manje svatovi, nisu svesni - važno je da na kraju čeka kafana, pečenje i šizenje.
U priči o braku kao svetoj tajni, prvo moramo razumeti ovaj složen teološki pojam. Teološke pojmove teško shvataju svi oni koji ih nisu usvojili kroz vaspitanje i kulturu iz koje su ponikli. Kod nas je došlo dotle da su stvari vere za jedne postale predmet izrugivanja i podsmeha, a za druge predmet nakaradne folklorne upotrebe. Čini se da zlatne sredine nema, ili je ima vrlo malo, te je skoro nevidljiva.
Ne bi uopšte trebalo da se zavaravamo da su nam venčanja, krštenja i ostale stvari vezane za crkvu i verski život poznate i samorazumljive, daleko su od nas koliko i sela na Kamčatci. To što su one nekada bile malo bliže, to se ne računa, jer ovde je preovladao kolektivni zaborav i pojavila se nakaradna tehnika vraćanja starog, ili na staro, bez jasnog saznanja o tome kako je to staro izgledalo i uz prateći simptom ignorisanja činjenice da je proteklo mnogo vremena, da su se okolnosti veoma promenile, te da postoji stravičan diskontinuitet između nas danas i nas prekjuče.
Uprkos tome, pokušaću da pišem o onome što spada u zaboravljenu veru, tako da razumeju nevernici, a vernici ne zamere, premda i jedni i drugi (kao i sama autorka teksta) spadaju u skupinu zaboravnih.
Uprkos stavu da se pitanja vere teško mogu objasniti razumom, razum ne bi bio razum, kad ne bi pokušavao da stvari raščlani i zatvori u svoje fioke i fajlove. Jednom rečju, kad ne bi pokušavao da objasni sve, pa i ono neobjašnjivo. Stoga, za njega poseban izazov predstavlja nešto što u svom nazivu sadrži reč «tajna», pa još povh toga i «sveta».
Za pravilno usvajanje teoloških pojmova potreban je ne samo intelektualan i intuitivan čin spoznaje, već i onaj mistički koji objedinjuje prethodna dva, tako što dodaje nešto treće koje je van uma i bez čega um ne bi imao moć sinteze. Naposletku, vera i jeste sama po sebi sinteza, ona je umno, a ne stihijsko, osećanje.
U svakom slučaju, kada bismo imali vaspitana osećanja, ne bismo mnogo pitali, već bismo pametno osećali.

 Glavni cilj svakog hrišćanina jeste spasenje, a termin mysterion upotrebljavao se uopšteno da označi posebne radnje kojima se ono postiže. Naime, broj svetih tajni nije bio utvrđen u pravoslavnoj crkvi sve do trinaestog veka. Nauk o sedam tajni pojavljuje se prvi put u Ispovedanju vere kod pape Klimenta IV, koji je tražio da ga usvoji car vizantijski Mihailo Paleolog. Dakle, sam broj svetih tajni preuzet je sa Zapada i to, čini se, najviše, kako smatra prof. Džon Majendorf, zbog tadašnje fascinacije Vizantinaca simbolikom brojeva. Sedam je darova Svetoga Duha (Isaija 11:2-4) i to je već dovoljan razlog za prihvatanje ovog broja. Svakako, bilo je i onih koji su proširivali ili skraćivali spisak, ali je naposletku ostao onaj koji možemo pročitati u svakom crkvenom kalendaru. To su: krštenje, miropomazanje, ispovest, pričešće, brak, sveštenstvo i jeleosvećenje.
Dve su tajne najvažnije kao stvaran preduslov svih ostalih: krštenje, a potom evharistija ili pričešće. Zato je neophodan uslov da biste bili venčani u crkvi, da ste prethodno primili tajnu krštenja, naime, da ste član hrišćanske zajednice. S druge strane, imamo primer u nekim varijantama hinduizma, ako je neko od mladenaca druge veroispovesti, nije neophodno da postane pristalica Krišne ili Šive.
Ono što vidi hrišćanin, ne vidi ateista, ili budista i obratno, a hrišćanstvo je, kako kaže Maksim Tarejev «...aristokratska religija izabranih ...». Hrišćanima je zbog svog elitizma teško da razumeju zašto neko drugi nije hriščanin i zato su često, protivno sopstvenoj doktrini, skloni osudama, progonima, pa čak i pogromima drugih vera, naroda i pojedinaca. O tankoj granici između verskog elitizma i fundamentalizma možda u nekom drugom tekstu.

«Svete tajne su sveštenoradnje, kroz koje se vernicima na vidljiv način daje nevidljiva blagodat Božija. Pošto je čovek psihofizičko biće: vidljivo po telu, nevidljivo po duši, to i svaka sveta tajna ima dve strane: vidljivu i nevidljivu. Vidljivu stranu sačinjavaju: sveštenikova radnja, reči, molitva i materija koja se upotrebljava, a nevidljivu blagodat Božija» (arimandrit prof. dr Justin Popović).

Ovaj nevidljivi deo je ono u šta treba poverovati, kao što treba poverovati u održivost večne vernosti u ljubavi. Ovde se snaga vere u Božiju blagodat podudara sa snagom volje da se ostane u ljubavi uprkos svemu. Ta blagodat zadobija se uz pomoć Božije milosti, ali najviše podvigom volje, koji je oblik zdravog žrtvovanja svog (umalo da napišem svetog) egoizma. Sticanje osećanja Božije blagodati moguće je samo putem odbacivanja sebičnog samoljublja, kroz svestan i odgovoran čin, i to, samo ukoliko su isključeni svi oblici psihopatologije.
Bez obzira na to koliko je tanka granica između onog što nazivamo normalnim i bolesnim, većina ljudi, na sreću, još uvek ume dobro da proceni do koje mere je ta granica rastegljiva. Naglašavam da ove odrednice nisu primenljive na homoseksualnost jer se za nju može reći da predstavlja normalnu nenormalnost i da je stara koliko i sam čovek, kao i da je ona proizvod kulture koju je stvorila civilizacija i iz koje je nastala biološka predodređenost. Da li je bilo obratno, pitanje je koje vodi u veoma ozbiljnu metafizičku raspravu.
Tim zaboravnim „izabranim“ hrišćanima trebalo bi da su jasni sledeći pojmovi: Carstvo nebesko, Bogočovek, pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristosovu, crkva sa velikim C, koja je živi organizam „tela“ Isusovog, putem koje, i samo putem koje, kao njeni članovi, ulazimo u Carstvo nebesko. Ona nije samo lepa zgrada u kojoj se nalazi ured za opijanje, ili detoksikaciju masa. Raščistimo li s ovim pitanjima, možemo shvatiti zašto je Crkva kao takva tajna s velikim T, a ujedno i izvor svih svetih tajni.

Ako posmatramo brak kao jednu od njih, moramo voditi računa o ostalim elementima doktrine. Tako, ako bismo želeli da priču uprostimo i svedemo na razumljiv nivo običnom čoveku, reći ćemo da ukoliko verujemo u život posle smrti, u raj i u pakao, u spasenje duše putem pokajanja i Božije milosti, onda nam neće nerazumno zvučati ideja da se sa svojim supružnikom borimo i međusobno pomažemo da zajedno odemo u raj. Kada udvoje težimo večnom životu, uspostavili smo čvršću vezu od bilo koje druge, a naročito one koja počiva na sve većoj i većoj seksualnoj privlačnosti, kojoj kraja nema i koja može lepu ženu da pretvori u plastičnu nakazu.
Da bi priča o braku kao svetoj tajni imala smisla, potrebno je poverovati u ono što zdravom razumu zvuči nemoguće. Uprkos tome, brak kao sveta tajna uopšte ne isključuje osnovna načela koja je ustanovila nauka, već ih, naprotiv, upotpunjuje i sagledava iz jedne više perspektive.
U životu je lakše nositi se s jednom tako teškom stvari kao što je uspešan brak, ako je on osiguran nebeskim vezama. Iako je možda bajka, sama težnja ka ovom cilju predstavlja veoma jak psihološki podsticaj.
Međutim, ništa nam ne vredi ako ne verujemo, i najviše ne verujemo ako ne verujemo sami sebi, a sebi možemo verovati samo onda kada smo se čvrsto odlučili da istrajemo - ovoga puta u ljubavi.
Pravo pitanje koje se postavlja u vezi sa brakom kao svetom tajnom je to da li se suštinski nešto menja u vezi muškarca i žene u poređenju sa svetovnim brakom, ili personalnom neformalnom unijom, gde je zavet često prećutan, ili uopšte ne postoji. U tim neformalnim zajednicama, upravo odsustvo zaveta predstavlja posebnu čar, a neizvesnost koju donosi sutra nekom je mnogo uzbudljivija od monotonije bračne svakodnevice. Opština je pošten način da se odmah na početku pravno regulišu imovinski odnosi supružnika, jer, kao što znamo, miraz odavno ne postoji, ili u slučaju da mladenci imaju averziju ili strah od crkve, prosto predstavlja ritual-surogat.
Ono što svakako odvaja brak pred oltarom od braka pred matičarem je to što on predstavlja zajedničku propusnicu za raj. Oltar predstavlja VIP ložu ka višoj sili, koja vas od tog momenta neprekidno prati, da ne kažem špijunira, ali i doziva, kad za to dođe vreme, da zajedno stupite pod njeno okrilje i budete nagrađeni neizrecivim osećajem božije blagodati. To je onaj nevidljivi deo. Kada sklope brak u crkvi, onda supružnici više nisu sami, njih je zapravo troje: muž, žena i viša sila. Sva energija ljubavi se ne razmenjuje na horizontalnoj ravni od žene ka muškarcu i obratno, jer se tako usmerene energije na kraju ulupaju, uguše i progutaju jedna drugu, već se energija od jednog srca penje „do nebesa“, pa se oplemenjena vraća u horizontalu drugog. Tako se izbegava pogubno trenje, koje na jednom kraju predstavlja uzbudljivu, ali nikad zadovoljenu, seksualnu strast, dok nas na drugom može naterati i na težak zločin. „Trenje...to je sve što nam je ostalo od ljubavi“, kaže se u stihu jedne pesme sastava Blokaut...

Život istinskog vernika pun odricanja i beskrajne trpeljivosti, zapravo je neizdrživ za većinu ljudi. To dobro znaju oni koji su takav život probali. Njih je užasno malo, a još je manje onih koji to rade u paru. Kada bi svaki par koji se venča u crkvi uspevao disciplinovano da živi hrišćanski život, ja o ovome ne bih ni pisala i bilo bi opšte poznato koja je najsigurnija varijanta ne samo za raj, već i za dugovečnu sreću na zemlji. Nažalost, u stvarnom svetu ne samo da nije tako, već je postalo otrcano gajiti jedan takav ideal i imati verovanje koje nadilazi sutrašnji dan.
Mnogima je dosta mukotrpnog života i sebe u njemu, a kamoli još i da ga dele s nekim i to pod teretom večne obaveze. Neki veruju da će se samo jednog dana ugasiti, kao kada se kompjuteru isključi napajanje, i to je deo njihovog zdravorazumskog optimizma, ali postoje i oni koji veruju da će bios nastaviti da živi i onda kada bi nestalo struje na čitavoj planeti. Takvi su pravi kandidati da sklope brak pred oltarom, ovi drugi, makar zbog uroka, trebalo bi da sačekaju malo dok ne shvate šta zaista znači sklopiti brak u crkvi i koju odgovornost to sa sobom nosi.
Ako ne verujete u Bogočoveka, život posle smrti, kaznu i nagradu, postojanje raja i pakla, folklorno pomodarstvo može da se zadovolji i na drugi način: obucite se u narodnu nošnju iz svog zavičaja i venčajte se ispred spomenika Pobedniku na Kalemegdanu!

/Izvor: b92/

Pre no što preduzmete ozbiljan korak i odlučite se na brak, morate biti apsolutno sigurni da se venčavate zbog pravih razloga. Sve drugo vodi nezadovoljstvu, nesreći i konačnom razvodu. Stoga razmislite da li u vašoj vezi postoje neki od ovih deset razloga, zbog kojih bi možda vredelo sačekati malo pre no što se izgovori "da".


10. Ona je slatka devojka

Pronaći posebnu osobu sa kojom biste proveli ostatak života može biti vrlo naporan i neizvestan poduhvat. Kad sretnete prihvatljivu devojku, koja se svima dopada (onaj tip koji biste upoznali sa roditeljima), možda ćete poželeti da je odmah zadržite kraj sebe, da tako kažemo. Ipak, ma kako slatka, lepa i obrazovana ona bila, to ne znači mnogo ukoliko su vaši karakteri strahovito različiti. Zapamtite, ona mora biti prava za vas, a ne za sve druge.


9. Ona je vaša srednjoškolska ljubav

Nemojte nas pogrešno razumeti: pozdravljamo sve one veze i ljubavi koje su izdržale probu vremena. Zaista je sjajno kad sve počne kao tinejdžerska zaljubljenost i razvije se u potpunu zrelu ljubavnu priču. No, iskreno: da je ta devojka zaista osoba sa kojom želite da se oženite, zar je ne biste do sada i zaprosili? Podsvesno se s pravom dvoumite da li je ona pravi izbor. Sa druge strane, ne žalite za vremenom i energijom koju ste investirali u tu vezu. Mislite na sve buduće šanse koje biste mogli pokvariti ako učinite nešto što vam ne izgleda ispravno.


8. Svi vaši prijatelji su u braku

Normalno je da želite da idete u korak sa opštim trendom, ali ovaj "majmun radi što majmun vidi" pristup ne bi trebalo primeniti na brak. Ako ste jedini neoženjen momak u grupi, osećate se pomalo čudno, ali to je sitnica u odnosu na nerviranje koje vam sledi ako uletite u brak bez razmišljanja.

 

7. Vaši roditelji je obožavaju

 Ukoliko budete uzeli u obzir mišljenje svojih roditelja prilikom izbora bračnog partnera, sigurno možete izbeći neke kasnije nesuglasice (tipa "tvoja majka me mrzi"). Za brak ipak nije dovoljna činjenica da je vaši roditelji posmatraju kao anđela. Drugim rečima, vodite računa prvenstveno o svojim osećanjima - sve što možete jeste to da se nadate da će mama i tata podržati ta osećanja.
 

6. Sad je "pravo vreme" 

Kao da mnogi muškarci misle kako je brak jedan logičan korak ili faza u životu (posao - sređeno; kola - sređeno; brak?). No, to što imate sjajnu karijeru, lepu kuću ili šta već ne znači da celu sliku treba da kompletirate odlaskom pred oltar. Kada je ozbiljno vezivanje u pitanju, ništa nije zadato i zapisano. Svako vodi drugačiji život - moguće je da vaš ne podrazumeva smoking i crkvena zvona u skorijoj budućnosti.

5. Uvek je bila uz vas, tako da osećate obavezu

U redu, tolerisala je vaše bezbrojne noći provedene u barovima, izdržala mamurluke, uvek je bila odana i gutala ljubomoru... Zar to znači da treba da joj se odužite vereničkim prstenom? Problem je što nikada nećete uspeti da otplatite sve dugove, brakom ponajmanje, ukoliko srcem niste u tome. Bez obzira na to šta ste dosad činili, to nije nimalo pametan potez - ni za vas ni za nju.


4. Ona želi da vam pomogne da budete bolji čovek

Pre no što se zanesete idejom da će ona ceo svoj život posvetiti misiji zvanoj "on će biti bolja osoba", morate da shvatite da je svaka radikalna promena obostrana odluka. Nećete ostaviti cigarete niti konačno završiti fakultet ako i sami ne budete motivisani. Ukoliko niste voljni i spremni za ma kakve transformacije, samo ćete joj prebacivati što pokušava da vas promeni.


3. Ona je mene zaprosila, pa...

Usled nekog nepredvidivog sleda događaja, ona je zaprosila vas. Na samom početku, s obzirom na to da ste ludo zaljubljeni u nju, pristali ste bez dubljeg razmišljanja. Ipak, ako imate čak i najmanje sumnje, dajte sebi vremena da odlučite. Otkazivanje venčanja za koje se ona već priprema podneće teže od vašeg prvobitnog "ne" ili "sačekajmo još malo".


2. Slažete se s njenom porodicom

Obožavate kako kuva njena mama; njen tata vam je veliki uzor, a brat jedan od vaših najbližih prijatelja. Međutim, nećete vi sa njenom porodicom deliti spavaću sobu do kraja života. Dakle, usredsredite se na pronalaženje prave osobe, a ne na pronalaženje prave porodice. Vrlo je verovatno da nećete imati problema ni sa njenom porodicom ako se već odlično slažete sa njom.


1. Ona je trudna

Osnovno je: deca nisu garant uspešnog braka. Taj potez možda nije ni u vašem, ni u njenom interesu, pa ni u interesu deteta. Pokušajte da zajedno pronađete najbolje rešenje, ali ne zaboravite da je i treća strana u sve uključena. Ne zaboravite da će vaše dete patiti najviše ukoliko bude živelo pored roditelja koji su prisiljeni na porodični život samo zbog osećaja dužnosti. No, šta god da odlučite, morate podneti i svoj deo odgovornosti. Budite iskreni prema sebi. Brak je ozbiljna stvar i ne treba ga olako shvatati. Budite uvereni da se venčavate sa osobom koju pre svega volite, jer ćete tako izbeći ozbiljne probleme u budućnosti. 

Na svadbi glumice Eve Longorije i košarkaša Tonija Parkera u francuskom dvorcu Sen Žermen de Aksro bili su samo najbliži rođaci i prijatelji. Eva je nosila ružičastu Šanelovu haljinu na zvaničnom venčanju i belu na crkvenom. Od poznatih gostiju pojavili su se Teri Hačer, Džesika Alba, Majkl Daglas i Ketrin Zita-Džons, fudbaler Tijeri Anri...

 

 Svadba je odvajkada u Srbiji bila ceremonijal koji je podrazumevao izbor devojke, prosidbu, svatovsku povorku, svadbeno veselje, vencanje i uzajamne posete prijatelja posle svadbe. Roditelji buduceg mladoženje su se raspitivali za devojku vodeci racuna o njenim moralnim osobinama, društvenom statusu i imovinskom stanju njenih roditelja. To se moglo ciniti neposredno ili preko provodadžije.
Prosidba se držala u tajnosti sve dok se ne dobije pristanak druge strane, a to potvrdi "obeležjem" koje se obicno davalo u novcu, nakitu ili delovima odece i devojka je na to, ukoliko njeni roditelji odobre udaju, uzvracala uzdarjem. U jugozapadnoj Srbiji, Kosovu i Metohiji to je bio "bošcaluk", a u Vojvodini je momak pored ostalog dobijao košulju, maramicu, kecelju i bic. Ukoliko bi roditelji bili neodlucni, prosioci su zahtevali da se i devojka izjasni. Uzimanjem obeležja devojka je davala svoj pristanak, ali ako bi ga odbila, od prosidbe ne bi bilo ništa.

Nevesta u tajnosti

Pozivanje u svatove obavljao je "pozivar" išavši od kuce do kuce sa "buklijom" u ruci. Bliža rodbina je u Vojvodini obaveštavana sedam dane pre svadbe, a ostali gosti dan uoci veselja. Mladoženja bi sa grupom prijatelja nosio cuturu, torbu i kolac, a pristanak je potvrdivan vezivanjem maramice ili peškira na cuturu. U svatovskoj povorci ucestvovali su kum, stari svat, dever, barjaktar, cauš, vojvoda, prvijenac i jenda.
U roditeljskom domu mladu su cuvale i oblacile za svadbeno veselje njene drugarice, a izvodenje medu svatove, svadbeni rucak, darivanje i uzdarja pratili su obredi ciji je cilj bio da se obezbedi zdravlje, plodnost, napredak i ekonomsko blagostanje novih supružnika.

Petao tera demone

Prenos nevestine spreme, "ruvo", zauzimao je nekada znacajno mesto u svadbenom ceremonijalu. O njenu se staralo posebno placeno lice.
U jugozapadnim krajevima Srbije prenosilo se na konju, a pored njega je visio petao kao zaštita od demona, zlih duhova i uroka.
Sprema se po pravilu prenosila na dan svadbe i bio je obicaj da pre tovarenja, na sanduk sedne muško dete. Kod banatskih Hera po "ruvo" idu svekar, mladoženja i njegova sestra, bilo je važno da se vide cilimi, torbe, jastuci... Devojcina majka ih je darovala platnom za košulju, a prilikom polaska kola bacala je za njima šecer.

Nevesta se deverima držala u tajnosti sve do izvodenja mlade, predavao ju je brat u prisustvu drugarica kojima deveri ostavljaju simbolicnu nagradu u novcu, kako se to u narodu govorilo "zlato za zlato". Svatovski rucak u nevestinom domu imao je niz obreda kako bi se videlo da je mlada "iz dobre kuce" i ona bi se sa deverima "dvorila" na celu sofre, a kasnije darivala svatove. Pri polasku iz roditeljske kuce ona ceremonijalno raskida vezu sa svojim domom, dobija od njih blagoslov dok kleci na prostirci.
Muštulugdžije su obaveštavale svadbare u momkovoj kuci da svatovi dolaze i svi se prikljucuju svadbarskom kolu. U mnogim krajevima Srbije mlada se tad posipala novcem, šecerom i žitom radi plodnosti, uzimala bi "nakonjce", a zatim žito u situ razbacivala po prisutnima i krovu kuce, kako bi brak bio napredan i plodan.

Svekrva kolo vodi

Kada mlada prelazi kucni prag u kome su po narodnom verovanju duše predaka, unosila je hleb i pice u novi dom, a zatim u pratnji svekrve tri puta obilazila oko ognjišta i stola.
Pri odlasku na vencanje mlada je nosila "perjanicu", neku vrstu kape. Lice joj je bilo prekriveno belom maramom, a niz leda se spuštala gusta pletenica od konjskog repa. Svadbena gozba je imala svoja "pravila". Odredenim redom iznosila se corba, kaša, pecenje i kolaci, a pošto bi se obed završio, mlada je uzimala posudu sa vodom i pozivala svatove da operu ruke.

Kumo, oprosti

U nekim selima kod banatskih Hera kuma i starosvatice nisu odmah ulazile u kucu, vec su se mladenci privodili na "opraštanje". Sele bi na jastuk, a žaracem dok su bile u klececem ili pogurenom stavu, privodile prvo mladu pa mladoženju obracajuci se recima: "Kumo, oprosti, kumo, oprosti". Na to kuma odgovara "opraštam", a ukoliko kaže "ne opraštam", scena sa privodenjem se ponavlja.
Tek posle toga bi se u kucu unosili kumini darovi uz bucno navijanje. Posle veceri prikazivali bi se darovi i igralo sa mladom uz novcanu nadoknadu. Svadba se završavala paljenjem vatre nasred ulice, igranjem kola i rasecanjem jastuka.

To se zvalo "poljevacina" za koju se placalo i novac je ostajao nevesti. U mnogim krajevima posle rucka prikazivali su se darovi, a zatim se igralo i pevalo do kasno u noc. Kolo povede svekrva, a ponegde i nevesta, u Vojvodini "kumovu cast", poklon, donosi mladoženja zajedno sa govordžijama, dok kuma i starosvatica daruju mladence i goste haljinama, keceljama, peškirima ili maramicom.
Posle veselja i ispracaja gostiju, mladenci su odlazili u postelju na prvu bracnu noc, cesto uz posebne magijsko-religijske ceremonije. Negde je kum spremao bracnu postelju preko koje se prvo "provalja" muško dete, a ujutru se proveravalo nevestino poštenje, skidalo vencano oglavlje cime je i konacno ulazila u krug udatih žena.

Iako su se u današnjim brakovima sačuvala neka tradicionalna načela, većinu starih narodnih običaja zauvek je prekrila prošlost. To je posebno vidljivo u seoskim domaćinstvima i nekadašnjim porodičnim zadrugama u kojima je živelo nekoliko pokolenja i porodica i u kojima je svako znao svoju ulogu.
Mladoženja bi, prema običajima, dovodio nevestu svojoj kući, u brojnu zajednicu, dok su suprotni slučajevi (u kojima je mladoženja odlazio u mladin dom) bili veoma retki, pa čak i sramni.

Nevesta da rađa i da radi

Prema običajima, od mladenaca se očekivalo da najpre obezbede potomstvo, odnosno da “produže porodičnu lozu”. Sa druge strane, dolazak neveste značio je novu “radnu snagu” koja može da pripomogne u seoskim poslovima, pa su zbog toga na ceni bile zdrave, jedre i jake devojke koje su mogle da rađaju decu i rade u polju. Takođe se gledalo kakvo je zdravlje u nevestinoj familiji i ima li u njoj dovoljno dece. Za neveste nije bilo izuzetaka ni u kom smislu. Tako se podrazumevalo da trudnice, kao i svi ostali članovi familije, rade teške poslove u polju, a mnoge od njih na njivama su se i porađale.
Pošto (i pored svih predostrožnosti) "produežatk loze" nije bio pouzdan, u nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, ustanovljen je “brak na probu”. Ovakav brak je trajao onoliko dugo koliko je bilo potrebno da se utvrdi da li je žena sposobna da rađa i da radi. Ukoliko bi se pokazalao da devojka ispunjava sve “zahteve”, familija bi upriličila svadbu. Ali, ukoliko bi se u toku “probe” ispostavilo da je devojka lenja ili, ne daj Bože, nerotkinja, u većini slučajeva, mladićeva familija bi je oterala iz kuće i ona bi se, posramljena, vraćala svojim roditeljima. Ne treba ni reći da bi joj "obrukanoj", posle toga, bilo veoma teško da nađe drugog mladoženju.

Simboli plodnosti

U krajevima u kojima nije postojao probni brak, uobičajili su se brojni svadbeni rituali koji su imali za cilj obezbeđivanje plodnosti, sreće i blagostanja u braku. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu. Takođe i danas je rasprostanjen običaj da mlada pri ulasku u mladoženjinu kuću podigne neko dete iz familije (najbolje muško), što bi trebalo, tako se bar veruje, da joj podari plodnost u braku.
U Prizrenu je devojci, nekoliko dana pre venčanja, bojila kosu u crvenu boju žena koja je mnogo rađala. Kroz taj obred moć rađanja trebalo je da pređe na novu mladu.

Lažni mladoženja

Oni mladići i devojke koji bi ostajali nevenčani oduvek su u narodu izazivali podozrenje i nepoverenje. Zbog toga su se i jedni i drugi trudili da se na vreme venčaju i da na taj način ne odudaraju od zajednice u kojoj su živeli. Međutim, oduvek je bilo onih koji zbog skromnijeg izgleda, nekakve bolesti ili "lošeg glasa" nisu uspevali da okuse “bračnu sreću”. Zbog toga su neki, u dogovoru sa roditeljima, pribegavali prevari, a takav mladoženja se u narodu zvao “lažni mladoženja”. Takav primer nalazimo u narodnoj pesmi “Ženidba Maksima Crnojevića”
Imalo je takvih primera i u stvarnosti, ne samo u narodnim pesmama. Tako je 1732. godine neka Vinka tražila od srpskog Sinoda da joj poništi brak jer su je, prevarom, umesto za zdravog, venčali za čoveka koji je nem, gluv i lud. Sinod je, s razlogom, odobrio razvod.
Zabeležen je još jedan primer iz 1880. godine. Te godine se neka Vidosava Milovanović zagledala u naočitog momka Stojana Mitića. Prijatelji je nagovoriše da pobegne u kuću jednog od njih gde će je navodno čekati Stojan Mitić i odvesti je svojoj kući. Kad je došla, od Stojana ne beše ni traga ni glasa, a ona od sramote, uze prsten drugog čoveka i pođe za njega.

Izvor: http://www.balkanmedia.com

Sveta tajna braka, sklopljena u Božjem hramu, podrazumeva zajedništvo ne samo na ovozemaljskom svetu već i u nebeskom carstvu ! Da li je to razlog što sve više vernika sklapa crkveni brak ?

Teško je odgovoriti na ovo pitanje, ali najčešći odgovor mladih je : to je lepo i svečano !

Da li ste znali da venčanju u pravoslavnoj crkvi prethodi predbračni ispit ? Na taj način ispituje se da li mladenci ispunjavaju sve uslove za brak. To obično obavlja sveštenik parohije u kojoj mlada živi.

Tri dela venčanja

U crkvi se mladenci zajedno s kumovima prvo upućuju prema ikonostasu. Dobijaju od sveštenika sveće, a tu se obavi i prstenovanje, kum daje burme mladencima.

Prelazeći na sredinu hrama, gde se nalazi celivajuća ikona, staju ispred stola s krunama, čašom, maramicom i platnom. To je ujedno i glavni deo venčanja, čitanje molitve, postavljanje kruna (venača) na glavu, platnom spojenim rukama, piće prvi put iz zajedničke čaše. Tri puta idu oko stola i ikone.

Venčanje se završava kad sveštenik blagoslovi volju mladenaca

Gospode, Bože naš, slavom i čašću, venčaj ih !
Uklanjaju se krune, razvezuje se platno i počinje čestitanje.
Šta je po crkvenim kanonima smetnja za sklapanje braka ?

Nenavršenih 16, a za nevestu 14 godina života, krvno srodstvo u pravoj liniji, bez obzira na stepen, kumstvo, srodstvo po usvojenju do drugog stepena i najinteresantnije - ranija četiri braka istog lica! Pravoslavna crkva priznaje i razvod i ponovno venčanje, ali ne više od četiri puta. Običaj vuče korene iz 10. veka. I Vizantija je imala svog Henrija Osmog, samo nešto ranije!

Vizantijski car Lav Šesti Mudri tražio je od crkve da ustanovi obred za drugobračne. Medutim, uspeo je da mu crkva da blagoslov i za njegovo četvrto venčanje! Od tada, pa do danas, naša crkva priznaje četiri braka kao mogućnost!

Kad se zakazuje venčanje ?

Svakog dana osim srede i petka, koji su posni i, naravno, u vreme velikih postova crkva ne venčava. Sve do sv. Jovana, a od božićnog posta, nije bilo ili ne bi trebalo da bude crkvenih venčanja, kao ni na dane Usekovanja i Krstovdana. Po pravilu, crkvena venčanja se obavljaju pre podne.

Simboli obreda

- Voštane sveće simbolizuju čistotu i večnu svetlost carstva nebeskog.
- Burme, kao i krune, predstavljaju večnost bračne zajednice, krug bez prekida.
- Krunom je zamenjen venac od lovorovog lišća.
- Zajednička čaša, obično srebrna, zamena je za svetu tajnu pričesća.

Razvod crkvenog braka

Pravoslavna crkva podrazumeva i razvod, ali za razliku od gradanskog razvoda, ovde se krivac mora ustanoviti! Tako vinovnik razvoda snosi odredenu epitimiju (kaznu),obično vremensku, pre no što mu se dozvoli sklapanje novog crkvenog braka.

/Izvor teksta: egliseorthodoxeserbe/

 

Na dan vencanja mlada je vec sredila frizuru, garderoba pripremljena, i ostalo je za kraj nasminkati se. To je poslednja stvar pred prvu pojavu pred mladozenjom toga dana (ukoliko niste pokvarili ovu simpaticnu tradiciju), i od nje dosta toga zavisi. Moze znatno unaprediti izgled, ali ga i pokvariti, a s tim je u direktnoj vezi i vase raspolozenje. U zelji da se tada izgleda sto je moguce bolje, moze se i pogresiti, sto bas i ne bi bilo zgodno za ovakav, uslovno receno, jedini dan u zivotu. Ukoliko ste i vi blizu svega ovoga, pa i ako niste, a planirate za ubuduce, pridrzavajte se sledecih osnovnih pravila kako biste ostali deo dana lepo proveli.

Prvo, nikako ne isprobavajte novi imidz. Neka to bude prethodno isprobana sminka, bilo da se sami sminkate ili ste to prepustili nekome drugom. Eksperimentisite na vreme, ne ostavljajte sve za poslednji cas. Ako ste se odlucili za profesionalnog sminkera, iako se to podrazumeva, proba je obavezna. Koliki god on profesionalac bio, mozda vi necete biti zadovoljni. Gledajte da je to neko ciji rad veoma dobro poznajete. Stoga, nista ne prepustajte slucaju niti se uzdajte u preporuke bez probe.

Vazno je ne uklapati boje sa opstom temom, tj. sa odevnim predmetima. Ne mozete pogresiti ako se pridrzavate jednostavnog i klasicnog stila. Nijanse sminke treba da istaknu prirodnu boju vase puti, s tim sto je potrebno da budu u malo jacem tonu nego obicno. Tako cete izbeci da izgledate isprano na fotografijama.

 (Dalje)

Ako je vjerovati istrazivanjima, cak dvije trecine anketiranih muskaraca izjavljuju da su svoje sudbonosno "da" izrekli samo zato jer je "ONA NA TOME INSISTIRALA". Zele li time prikriti da se zene primjerice zbog poreza, straha, tradicije, lojalnosti, potrebe za sigurnoscu, ljubomore, lijenosti.


U zapadnim zemljama, jedan je od najcescih razloga za brak porez. Nesumnjivo nadasve prakticni muskarci shvatili su da je mnogo pametnije i naravno ljepse ozeniti se i kupiti npr. novi auto nego platiti drzavi porez na vlastitu slobodu. Muskarci su i vrlo lukava bica. Svaki drugi se zeni zato jer brak dokazano pozitivno djeluje na karijeru. Shvatili su da je i vjencanje jedan od obveznih elemenata na putu do uspjeha. Spoznali su da oni koji nesebicno trose svoju energiju na ljubavna osvajanja, veze i vezice, u ocima sefa ne vrijede bas mnogo. Naprotiv, ozenjeni muskarci ne samo da znaju sto je red, vec i u stresnim situacijama imaju dezurnog terapeuta, vlastitu suprugu. Mnogi se zene i zbog najprirodnijeg razloga, tj. zato sto tek zele postati ocevi ili zato jer je njihov nasljednik vec na putu. No, osim ocuvanju vrste, muskarci su skloni i eksperimentiranju. Brak za njih predstavlja interesantan izazov koji u zivotu jednom treba probati. Nadalje, s vremenom i najponosnije vukove samotnjake pocinje nagrizati strah od osamljenosti te kao cudom, gotovo preko noci postaju svjesni cinjenice da je televiziju ipak ljepse gledati u braku, u dvoje. No, kako ni oni nisu imuni na zub vremena, osim straha od osamljenosti, muskarcima je sasvim pristojan motiv za brak i strah od starenja. Naime, najcesce u dobi od 30. do 40. godine zivota, muskarci konacno postaju svjesni cinjenice da nezenje doduse zive kao kraljevi, ali je starenje ipak mnogo lakse i ugodnije uz pomoc zenske ruke.
 (Dalje)

 

 

Magični datum 07. 07. 2007. u Austriji je napravio pravu pometnju po matičarskim službama, koje su mesecima unapred prebukirane terminima venčanja na današnji dan.

U Salcburgu će 20 parova reći svoje sudbonosno "da". Matičarske službe u Beču su kompletno popunjene, budući da je predvidjeno 26 venčanja u uobičajenim ustanovama i 32 u dvorcima i ostalim znamenitim zdanjima.

Ovakve cifre pokazuju da je navala pet puta veća nego uobičajenim danima.

U Sankt Poltenu će 29 parova stupiti u bračnu zajednicu, a veliko interesovanje za datumom i venčanjem zapaženo je i u ostalim manjim gradovima širom Austrije. Četrdeset parova će u Lincu krenuti bračnim vodama, u Ajzenštatu osam i Insbruku 13.

Magične tri sedmice omadjijale su i Čehe toliko da ih željnih da se baš venčaju u opštini ili crkvi ima tri puta više nego običnim vikendima.

Datum za svadbu parovi širom Češke morali su da rezervišu mnogo unapred, a neki od njih i pre godinu dana. Oni koji su zakasnili do poslednjeg momenta su mogli da ga kupe preko interneta.

U Češkoj će se venčati oko 6.000 parova, a procenjuje se da će ceremonije u opštinama i crkvama trajati do kasno u noć.

Za grupno životno "DA" na današnji datum, koji ima tri sedmice, parovi iz severne Češke odabrali su hipodrom u gradu Most.

Iako su Česi prema dugoročnim istraživanjima najveći ateisti na svetu sa svega trećinom stanovnika koji veruju u Boga, poslednje ankete pokazale su da su stanovnici Češke medju najsujevernijim narodima u Evropi.

U to da crne mačke donose nesreću ako vam preseku put, baksuzni petak 13. ili horoskope i gatanja veruje preko 50 odsto te nacije.

Sujeverni Česi veruju da tri sedmice u nizu (7.7.2007.) donese sreću pošto broj sedam, prema verovanjima, donosi harmoniju i red.

Magični datum u prvom momentu očarao je i Poljake a berzanski spekulanti su još prošle godine rezervisali taj datum za prodaju na aukcijama preko interneta, računajući na laku zaradu. Ispostavilo se da su se, ipak, preračunali.

Manija venčanja u Poljskoj danas je ipak izostala. Proneo se glas da, iako je sedmica srećan broj, dve jedna pored druge donose nesreću.
Tako je veliki broj parova odustao od dogovorenog venčanja odlučivši da sačeka neki običniji datum.

Naredni magični termin koji se već rezerviše u matičarskim službama je 08. 08. 2008.

Izvor: (Agencije/MONDO)
 

Bogati grčki biznismen Petros Statis i top-model iz Crne Gore Neda Čađenović uskoro će stati na ludi kamen nakon godinu i po dana zabavljanja.

Beogradom i Podgoricom već kolaju priče da će se na venčanju u Budvi veseliti i Bekamovi, italijanski modni dizajner Roberto Kavali, a zapevaće i slavni Elton Džon. Svadbi će prisustvovati oko 250 zvanica, a biće održana 7. jula u luksuznom, novootvorenom hotelu „Splendid“ u Budvi, gde će budući supružnici provesti prvu bračnu noć, i to u ekskluzivnom apartmanu.
Petros, koji je trenutno direktor marketinga CNN-a za jugoistočnu Evropu, upoznao se sa seksepilnom Nedom pre godinu i po dana u Atini gde je ona boravila zbog manekenskog posla. Nekadašnji direktor grčkog fudbalskog kluba AEK na prvi pogled se zaljubio u 22-godišnju Podgoričanku koja je javnosti poznata iz spotova Željka Joksimovića „Zaboravljaš“ i „Varnice“. Nakon što ju je Petros osvojio, ona je ubrzo zarobila njegovo srce i posle nekoliko meseci zabavljanja usledila je veridba i ugovoren je datum venčanja. Da je Petros potpuno pao na čari lepe Crnogorke svedoči i to što se spektakularno venčanje održava upravo u njenoj rodnoj zemlji, a on je lično svim svojim grčkim prijateljima, među kojima su i fudbaleri iz AEK-a, kupio avionske karte do Crne Gore. Venčanju će, prema kuolarskim pričama, kao specijalni gosti prisustvovati i Viktorija i Dejvid Bekam, a slavlje će uveličati i poznati modni kreator Roberto Kavali.

/Izvor Blic.co.yu/